Jeziva posljedica korone koju će iskusiti “običan” narod nakon pandemije!

Jeziva posljedica korone koju će iskusiti “običan” narod nakon pandemije!

Potresna ispovest socijalne radnice koja je zbog prevelike privrženosti poslu iskusila jedan od najtežih anksioznih poremećaja. Vreme u kom živimo obojeno je strahom. Strahom od gubitka posla, strahom od zaraze korona virusom, strahom od crnih vijesti kojima smo bombardovani iz minuta u minut… U ovakvim vremenima ljudi lako „pucaju“, pogotovo oni koji su osjetljivi i krhke duše, već načeti životnim nedaćama.

Kako se sačuvati?

Kako ostati normalan?

Ova pitanja muče većinu ljudi ne samo kod nas, već i na cijeloj planeti. Na posebnom udaru su oni koji već imaju „istoriju“ anksioznih poremećaja. Pritisak kom smo izloženi ponekad je teško izdržati. Na početku pandemije mnogi su bili u stanju šoka, a potom su bodrili sami sebe da će „sve ovo jednom biti juče“ i da „ništa ne traje vječno“. Davali su sve od sebe da budu dobro. Ubjeđivali su sebe da im je dobro.

A onda – pljas! Survavanje optimizma u njegovu suprotnost desilo se neočekivano. Psiholozi kažu da to nije proces koji se dešava odjednom, iznenada; on dugo tinja, sve do trenutka dok ne eksplodira. Kroz takav rolerkoster prošla je i socijalna radnica iz Amerike Oušn Kapvel. Njenu priču objavljenu na Hafingtonpostu prenosimo u cjelosti.

„Naše greške se ne praštaju“

– Mi, zdravstveni radnici, bili smo razapeti do krajnjih granica čak i u najboljim vremenima, a onda se dogodio kovid 19. Sada postoje stotine hiljada ljudi koje čekaju našu pomoć; ako im ne pomognemo, oni će umreti.

Mnogi od nas prolaze kroz onaj grozni osjećaj buđenja usred noći (ili dana, ako radite noću). Preznojavanje, preispitivanje i strah jer ne možemo da se sjetimo da li smo sve što je bilo potrebno uradili na najbolji način ili ne. Naše greške se ne praštaju. Sve je pitanje života i smrti. Jer, ako krene po zlu, moramo da živimo s tim. Nekako.

Iako je na moj posao uticao kovid 19, ne radim u hitnoj medicinskoj pomoći ili u bolnici. Nikada nisam nikoga držala za ruku dok je umirao. Ja sam socijalni radnik. Ali u prošlosti sam iskusila PTSP povezan sa poslom koji mi je potpuno promenio tok života, a od događaja u proteklih nekoliko mjeseci srce mi se ledilo. Kad je počela pandemija, imali smo 20.000 smrtnih slučajeva, a sada 240.000.

Sada se tih 20.000 čini kao mali broj, ali kada sam prvi put napisala tu cifru, bilo je užasno. Ljudi su svakodnevno plakali, bodrili zdravstvene radnike i razmišljali: „Gore od ovoga biti ne može“, a sada smo u situaciji da ljudi napadaju zaposlene u zdravstvu i socijalnoj zaštiti koji imaju minimalnu platu samo zato što traže od njih da nose maske.

Ljudi svake nedelje protestuju u državi u kojoj živim; policija je ogorčena što antivakseri i oni koji su ubeđeni da je korona virus izmišljen imaju veća prva od Breon Tejlor, medicinske sestre koja je radila u dve smene tokom kovida 19 i preminula.

„Nisam znala da kažem ’ne’“

Iako su ovo vremena u kojima ne znamo šta nas sutra čeka, mnogo me podsećaju na period kad sam imala napade posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP).

Radila sam do iznemoglosti. Radila sam dokle god nisam bila potpuno slomljena. Neko od korisnika ima problem; sve kolege su otišle kući, a neko je morao da ostane na poslu, pa sam to bila ja. Onda je neki drugi korisnik imao problem, i plašila sam se šta će biti sa njim, pa sam opet ostala i radila prekovremeno. Osećala sam da će se sve raspasti ako ne ostanem.

Ponovo sam počela da pušim poslije 10 godina apstinencije. Više se nisam radovala. Gdje god da sam pogledala, videla sam potencijalne zamke, opasnosti, bazene plime i oseke prepune ljudske bede, tuge, nevolje i nesreće.

Sjećam se da sam prvi put saznala o složenom PTSP-u ili C-PTSP-u: razlika je u tome što ne postoji pauza. Sa C-PTSP imate traumatičnu stresnu reakciju koja ne prestaje. Nije povezana ili izazvana izolovanim incidentom poput saobraćajne nesreće ili napada. Samo traje. Neprekidno. Ne umije da se zaustavi i ne postoji garancija da će se ikada i zaustaviti.

Imate osjećaj: „Možda ako ne jedem, ako ne pravim pauze, ako radim duplu smjenu mogu da sačuvam roditelje, supruga, djecu, komšije, prijatelje, poznanike, nevoljnike koji su bez igde ikoga…“

Mnogi ljudi se tako prevare. Možete da radite svoj posao savršeno ili gotovo savršeno, a da to niko ne primeti, da vam niko ne kaže „hvala“. Možete da držite pacijenta za ruku, da mu pevate, da organizujete video-pozive sa njihovim rođacima – to uopšte nije važno, oni i dalje umiru.

Nemate kontrolu nad takvim ponašanjem. Vaša požrtvovanost se podrazumijeva. Trudite se sve više i više, i odjednom postanete neko ko se sve vreme trudi da drugima poboljša život, dok se vaš vlastiti život urušava. Ali, vi to ne primijećujete. Samo radite, radite, radite, trošite se bezuslovno…

Sjediti s nekim u trenutku njegove smrti ili u jednom od najgorih trenutaka njegovog života – zadržati bol, a ne skretati pogled – to je sveto djelo. To je poklon – onaj koji će vas debelo koštati, poklon koji u bilo kojoj sekundi može da vam rastrgne ruke, probuši venu i otvori arteriju. To je jedno od onih mladunaca tigra koji su oduševili većinu Amerikanaca prije nekoliko mjeseci, a dan pošto je prestalo da bude slatko počelo je da predstavlja pretnju – onda kad su mu zubi porasli dovoljno da vam otkine prst.

To je poklon koji je izuzetno težak; onaj koji bi mogao da vam postane teret ako ga predugo nosite.

„Neko se udavi na dva metra dubine, neko na šest“

Sada je jedno od načela moje terapijske prakse da ne dozvolim svojim klijentima da ih bude stid zbog traume. Kada neko počne da govori o svojoj traumi i kaže: „Pa, nije tako strašno, ima mnogo gorih sudbina od moje“, prekinem ga i kažem da nije važno šta se događa drugima. Važno je da shvate da im njihova trauma nanosi veliki bol koji ne znaju da nose na svojim plećima.

Da parafraziram nešto što sam jednom pročitala na Tviteru:“ Neko ko se utopi na dubini od dva metra vode jednako je mrtav kao i neko ko se utopi na dubini od šest metara.“

Znam da količina patnje o kojoj svakodnevno slušam na poslu nije ništa u poređenju sa onim sa čim se suočavaju zdravstveni radnici koji rade u kovid bolnicama.

Takođe znam koliko sam duboko patila tokom mjeseci i godina tokom i nakon sopstvene traume zbog posla koja se dogodila u „dalekim galaksijama“ 2014. i 2016. godine; koliko sam morala da se pomučim da bih ponovo bila dobro, kako i dalje nisam sasvim dobro i kako verovatno nikada neću biti onakva kakva sam bila pre tih trauma.

Ako ste trenutno u takvoj situaciji – ako ovo čitate „s pola mozga“ jer ste predugo bili budni, ako ste napokon legli u krevet posle napornog dana koji se ne može objasniti riječima, dana koji je iskrvario u noć, ako gledate nešto na internetu pre nego što tableta za spavanje koju ste popili počne da djeluje – ovdje sam da vas podsjetim da to ne smete da radite sebi.

Niko od nas ne bira haos koji se događa na planeti, baš kao što niko ne bira ni kovid 19, rak, šizofreniju ili bilo koju drugu tragediju koja može da nas zadesi.

Nijedna medicinska sestra, ljekar, čistačica, socijalni radnik, radnik u fabrici, nastavik ili poljoprivrednik ne gledaju u „kristalnu kuglu“ niti komuniciraju sa svojim „duhovnim vodičima“, niti im nebo šalje poruke i upozorava ih na katastrofu. Niko ne može da spriječi smrt, leševe koji su nekada bili ljudska bića za koja je neko nekada bio zadužen da ih održi u životu.

Ako ste živi i svjesni 2020. godine, važno je zapamtiti da činite apsolutno najbolje što možete u ovoj potpuno neuračunljivoj i nepredvidivoj situaciji. Čak i ako ste pogrešili. Čak i ako ste ponekad bili preumorni. Čak i ako ste se predali očaju. Čak i ako vaše metode suočavanja izgledaju konfuzno.

Nadam se da ćete sve ovo preživjeti i, kada se završi, kad god to bilo, možete da integrišete sjećanja, možete da vratite ovu energiju Zemlji koja je dovoljno jaka da je zadrži, da biste još jednom mogli da osetite mirnoću. Plešite, radite jogu, naučite da svesno dišete da biste taj ustajali bol izbacili iz tijela i ponovo osetili sigurnost. Nadam se da za vas bezbjednost nije iluzija. Nadam se da ćete moći da zaspite mirno i lako, i da ustanete iz kreveta kako biste otišli na posao – da pomognete ljudima da koračaju kroz život sa manje bola. (Telegraf.rs)

scroll to top