Kako je otac za dva dana prevaspitao razmažene i besne ćerke tinejdžerke: Svaka čast – po zakonu!

Kako je otac za dva dana prevaspitao razmažene i besne ćerke tinejdžerke: Svaka čast – po zakonu!

Moj prijatelj je rano ostao bez supruge i postao je samohrani otac dve devojčice. Bile su dobra deca, sve dok nisu ušle u pubertet. Tada su postale umišljene, nadobudne, sve moguće su zahtevale od oca a ništa zauzvrat nisu davale. Tražile su skupu odeću, luksuzne telefone, sve ono što želi svaki tinejdžer. On je mogao to da im obezbedi, ali u jednom trenutku, ponašanje devojaka ga je navelo da im sve oduzme.

Bili smo kod njih na večeri i moj prijatelj je kuvao, ali nije stigao da opere sudove i pospremi kuću. Tada je zamolio ćerke: Devojke, sve je u haosu, možete li malo da pospremite? I vaše sobe su u neredu.

Zašto ti nama komanduješ? Nemaš pravo da nas teraš da radimo ono što ne želimo, zakon kaže da same odlučujemo – rekle su pune sebe gotovo uglas i odmarširale u sobu, uz tresak vratima.

Prijatelj je samo nemo zurio u njihova vrata nekoliko trenutaka, pa se vratio razgovoru s nama. Iskreno, bilo mi ga je mnogo žao, u sebi sam kiptela od besa i razmišljala šta bi bila najbolja kazna za ove umišljene devojčice, da sam im ja roditelj.

Posmatrala sam prijatelja i delovalo je kao da je potpuno zaboravio to što se dogodilo. Sedeli smo kod njega još nekoliko sati, a devojke više nisu izlazile iz sobe. Ponudila sam se da operem sudove, ali on je ljubazno odbio i rekao da nema potrebe.

Nakon nekoliko dana pili smo kafu i više nisam mogla da izdržim da ga ne pitam kako je onako mirno tolerisao bahato ponašanje ćerki i kako misli da izađe na kraj s njima. Nasmejao se i rekao: U roku od dva dana su se potpuno promenile. Sad je kuća cakum pakum, a počele su ponešto i da kuvaju.

Pitala sam Kako, iskreno i ne verujući da je to uopšte istina. Odgovorio je:

“Te večeri čekao sam da zaspe, pa sam ušao u sobu, uzeo laptopove i mobilne telefone, nove patike, jakne i torbe, spakovao u kesu i sakrio u prtljažnik automobila. Sudove i nered u kući sam ostavio još gorim nego što su bili kad ste vi bili na večeri. Na stolu jedne od ćerki ostavio sam poruku na papiru:

-Po zakonu ne morate da imate laptop. Ako vam treba za učenje, idite u školsku biblioteku. Po zakonu ne morate da imate moderan telefon, ne morate da imate telefon uopšte. Po zakonu moram da vas obučem i obujem, ali ne u najskuplje. Pronađite gde ste bacile stare jakne i patike, znam da je sve čitavo. Da li je moderno, to me ne interesuje. Ljubi vas i voli tata, po zakonu.”

Sada sam ja zurila u njega kao on u vrata pre neko veče. Dalje mi je objasnio da je tog dana došao s posla prvi put u pospremljenu kuću, zatekao zategnute krevete, ispeglane njegove stvari, sve je bilo cakum pakum. On je svestan da su to uradile da bi im vratio telefone, računare i odeću, ali ga je baš briga. Veruje da su naučile lekciju da ako želiš nešto da dobiješ, moraš nešto i da daš.

Što bi on rekao: Po zakonu. (Stil.kurir.rs)

scroll to top